Упутство за писање приказа књига
Приказ је врста стручне критике, кратак текст обима до 2000 речи (до шест страна стандардног текста А4 формата), у коме аутор износи садржај и процену квалитета рада другог истраживача. Иако предмет приказа могу бити монографије из свих научних дисциплина, за потребе овог упутства приказ посматрамо као врсту историографског рада.
I Циљ и сврха писања приказа
Да би био у стању да успешно одговори на захтеве писања приказа, јасно је да аутор мора имати доста предзнања из области из које долази књига која се приказује. Иако се подразумева да студенти не могу бити стручњаци ни из једне историографске области, па у складу с тим бирати књигу за приказ, препоручује се да се ипак држе области коју најбоље познају, а не коју највише воле, или за коју су у највећој мери емотивно, или на други начин везани. Да би се написао ваљан приказ неопходно је прочитати књигу са разумевањем, промислити њен садржај, концепцију и намере аутора, уочити и издвојити њене основне елементе, раздвојити битно од небитног и све то изложити у краткој писаној форми, јасним, стручним и информативним језиком, уграђујући у све то и сопствене оцене, ставове и утиске. Задатак не сасвим лак.
II Изглед и форма приказа
Наслов сваког приказа чини пуна библиографска одредница књиге која се приказује – име и презиме аутора, пун наслов у курзиву, име издавача, место издавања, годину, као и укупан број страна књиге.
Након пар уводних речи или реченица (чији одабир је питање стила и личних склоности) може се нешто рећи о осталим библиографским подацима те књиге, који се не налазе у наслову приказа, попут едиције у оквиру које је изашла, значаја који у њој заузима, реномираности издавача, али и о показатељима као што је број превода те књиге у свету, примера ради.
Корисно је дати информације и о аутору књиге, у зависности од тога колико је познат, а поготово колико је познат као истраживач те области. Реч је основним биографским подацима (школовање, професија, други радови), а поготово о онима који би могли да помогну разумевање књиге која је предмет приказа (попут његових претходних истраживања у тој области).
Након тога следи упознавање са садржајем књиге, што никако није препричавање њеног садржаја. Излагање садржаја неког текста најчешће подразумева позивање на аутора (пр. „у наставку овог поглавља Петровић се осврће“), док препричавање преузима његову улогу (пр. „онда се председавајући обратио делегатима“).
Након тога, погодно је истаћи основну тезу или циљ књиге, па онда прећи на њену организацију, тј. рећи из колико делова се књига састоји и на који су начин делови повезани. Корисно је изложити садржај сваког појединачног поглавља, али се мора имати осећај за меру у ситуацији кад је број поглавља велики, а не постоји мањи број крупнијих целина.
Иако су оцене укључене и у претходне делове приказа, корисно је оставити један посебан сегмент за овај део посла. Подразумева се да је потребно извршити критику тезе и циља књиге, односно проценити у којој мери је аутор успео у свом првобитном циљу. У истом духу је и оцена карактера истраживања тог аутора, где се може нагласити ауторова аргументација, теоријске поставке, употреба појмова, или приступ у начелу; даље, може се размислити да ли аутор избегава да одговори на нешто, да се суочи с неким проблемом, да ли има још неких мотива сем научних да се бави том темом – били они друштвени, политички, или лични.
У сваком случају, оцена квалитета једног научног рада се по правилу не своди на избор „ваља – не ваља“, већ, напротив, захтева нијансирану аргументацију.
Посебан аспект анализе квалитета неког научног рада су и технички аспекти. Неки од примера би могли бити следећи: да ли је књига могла да буде краћа, или је штета што нечему није посвећено још више пажње; да ли је аутор доследан свом приступу; има ли формалних пропуста, понављања итд; да ли књига представља заокружену и складну целину; да ли је наслов у пуном сагласју са садржајем; да ли је унутрашња организација и подела на поглавља добра и прегледна; има ли довољно ликовних и графичких прилога и каквог су квалитета, односно од какве користи; какав је квалитет превода и његова редакција итд.
С обзиром на то да се ради о вежби и да ови прикази нису намењени објављивању и информисању научне заједнице, на крају приказа се може увести и један сегмент који би се тицао значаја прочитане књиге за лично интересовање студента. Дакле, да се види зашто је пао избор баш на ову књигу, за шта је била корисна, шта се из ње могло научити или разумети, односно да ли се њеним читањем нешто променило.
Потребно је скренути пажњу и на један захтев у вези са формом: напомене (фусноте) би у приказима требало избегавати, поготово ако се ради о позивању на рад неког трећег аутора. У ситуацијама када се дословно цитирају неки делови приказиване књиге, јавља се потреба да се наведе број стране на којој се цитат налази. Међутим, и то се може технички једноставно решити употребом заграде након цитата, нпр. ''(стр. 253)''. Врло је важно да се са обимом цитата не претерује, тако да они не би требало да буду дужи од два реда.
III Корисни савети
Већ је речено, али треба поновити, да је језик приказа стручни и информативни, не литерарни. Разуме се, не бити литераран не значи бити досадан и стерилан, напротив, али треба избегавати појаве
· кичасте патетике – „трновит пут до звезда“
· празних фраза и општих места – „историја, као учитељица живота“
Скромност у наступу може само да користи, па се треба лишити свих облика
· претенциозног наступа – „пошто сам за ову тему веома стручан“
(Не)претенциозност се посебно огледа у односу према аутору књиге, па треба избегавати ситуације у којима се
· аутор ословљава само по имену – „Момчило је нагласио“
· претерано хвали или куди – „ова научна величина“; „коме петокрака избија из чела“
Ствар је научног стила да, чак и кад су сасвим основани, полемички тонови буду сведени и ограничени, па не треба себи дозвољавати
· свадљив наступ – „аутор се, после свега, још усуђује и да“
Боље је избегавати обраћање у првом лицу једнине, било да се ради о класичном интимизирајућем анахронизму, где се
· за припаднике своје нације говори „ми“ или „нас“ – „ми смо победили у Косовској бици, иако су неки од нас издали“,
било да личност аутора приказа почне да доминира текстом, кроз
· наглашавање личних напора – „Намучио/ла сам се читајући ову књигу“
· лична емотивна стања – „мене надахњује и у мени буди радост“.
Посебно се треба чувати политизовања и употребе неких
· чудноватих геополитичких квалификација – „ Србија је Исток на Западу и Запад на Истоку“
· креативних тумачења историје – „горка историјска судбина“, „вековни непријатељ“, „светска завера“
Увек се препоручује да се након читања текст остави неко време да „одлежи“ и да се утисци слегну. Исто одлагање је веома корисно применити приликом писања, а нарочито пре финализовања завршне верзије, коју треба прочитати и преконтролисати неколико пута. Због свега тога рад на приказу треба почети на време!
Све што је до сад речено најбоље је проверити и утврдити читањем приказа који су објављивани у научним часописима, попут Токова историје (http://www.inisbgd.co.rs/index.php/sr-RS/publikacije2) или старијих бројева Годишњака за друштвену историју (http://www.udi.rs/annual.asp)
За сам крај, не треба губити из вида да све формалне одлике приказа о којима је реч у најбољем случају представљају само неписано правило. Чак и да строга правила постоје, није за очекивати да ће студенти који се први пут сусрећу са том формом бити у стању да их у потпуности испоштују. С друге стране, од студената се јасно очекује да схвате логику писања приказа, да усвоје неке стандарде стручног стила и да се постарају да се из њихових радова јасно види да су са разумевањем прочитали како књигу која је предмет приказа, тако и ово упутство за његово писање.